Jebali smo ježa – part tu

 

epizoda 4

A koji lipi vitar za uvatit Puntu Pelegrina, ali mi ne gremo u tome smjeru. Oh, kako origninalno. Nego na puntu Kabola. Jer sutra je snimanje za Htv-ovu emisiju More. Tili bi napravit šta kvalitetniji materijal u Ultrinoj bazi u Starigradu. Ekipa Mora ne može dobit kamere kad se ko siti, nego onda kad ih pošaju. Ali more ne jebe sedmu silu. Vitar pogotovo. I tako smo se mi opet našli usrid sride pušione. Mi smo inače pravi pušioničari, a to su oni koji putuju samo onda kad puše. I tako je to trajalo. Aladin nema veze, glup je i laže i njegove prognoze nan gredu sve više na živce. Umisto da sada bude besprijekoran kad su okolo litnji kapetani, a on nije vjerodstojan. Više ne želimo imat posla š njin. A onda se fiju, fiju pritvorija u malo jači fiju. Neću i neću, pazi na tehniku, izvrniće nas, ti nisi normalan, ne želin da mi kompjuter padne na taxifoliu! Izbacila san guzicu vanka, ali s njon nisan impresionirala refule. Izjurili smo na žalo jedne od najlivijih vala. E, jesi izabra misto di ćemo dignit šator! A onda san se sitila jedne davne priče koja mi se strašno urizala u memoriju. Kad san odila u osnovnu školu, malo daje odovle, dovelo nas izviđače na logorovanje. Bila san neopisivo uzbuđena. Nismo nego došli, digli smo šatore. A neš ti šatora u ono vrime. Od tele koja bi u sekund promočila, bez duploga dna. Izvadila san stvari iz rusaka, oduševljena. Koliko san ovo čekala. A onda je to popodne pala kiša. Promočili šatori i spuge. I normalno vratilo nas doma. Ajme šta san činila. Svak mi je bija kriv. A sada se naoblačilo, pari da će izneverat i ne da mi se dizat šator. Ajmo mi lipo doli u bazu Odlučili smo kratit jidro. A onda? Normalno, vitar je odusta i svi su nas pripišali. Kolja, Antonija, Irina na 49-ki., 470-ici, Benatau firstu, sve normalna i draga mladost za razliku od naše mladeži. A šta ću, moran ih spomenit. Kad smo bili vlasnici Benetaua 50, svakakovoga smo svita vozili pa tako i hrvatsku zlatnu mladež. Između ostalih i onoga mladoga advokata, sina od advokata kojoga su uvatili di kupuje kokain, pa onda i onoga šta se gliseron nikidan zabija u hvarski Jerolim i zapalija raketon šumu. Sedan dan vrtili smo se oko Hvara a oni su svaku uru pitali-a koji je sad ovo otok. I tako ima njih još. Ali eto ih tamo neka lovu rake govnare. Nama je u bazi lipo. S njima, mlađi smo. Jesmo ozbiljno. Javija se i Emil sa porukon da će nas kopirat ali kad mu dica narestu i ako mu žena bude tila.

 

 

epizoda 5

Došli su nan novinarka Karmen Šore i snimatelj Joke Bojić snimit materijal za HTV-ovo more. Joke je sa nama putova tri i po miseca oko Mediterana kad smo učinili đir od 24 iljade i osansto kilometri na motoru. Preporučila bi ga ka kamilicu svalome kome triba u ekipi normalan, tolerantan i na sve spreman kamerman. Svakome kome triba najprije čovik pa onda profesionalac, Obavili smo male razgovore u novootorenome vinskome baru ”Pinetta”, u starome i najlipšemu dilu Starigrada, pojili malo manistre sa kozicama i popili žmul bogdanuše, vina od stare loze koju su nan stari Grci ostavili. U međuvremenu, pojavija se i Andro Tadić Šilo koji nas je jedanput spašava kad smo se skoro naprdili na sike blizu hvarske Vire. Stala nan je makina, vitra nije bilo, a mareta luđačka. On je tuda prolazija i škapula nas je zadnji sekund. Bili bi hrastovine i madira od murve na sve strane. Ali nismo mu mi bili jedini pacjenti. Lani je spasija jednu trudnicu koja je nosila blizance i njezinoga malo ebete muža Njemca koji je ukrca po fortunalu u mali gliser. Posli je mora obećat da će bit kum i to na kvadrat. A i s predsjednikon našin Stjepanon dimija je na ovakovome malome katamaranu. Njega je priko bande uvalija na tranpulin ali tako da mu za to ne zna osiguranje. A kad su tjelohranitelji budnin okon ustanovili da je državnik umaka i to daleko palile su se makine, bilo je odrišivanja, beštimanja…a prešidente se smija ka malo dite…

 

epizoda 6

Jednoga dana, možda će neki naši potomci živit u ulicama žrtava turizma. Neki judi od njega žive a drugi su njegove direktne žrtve. Ubijaju ih nenormalne cine, pretjerani nered, šporkica i ostalo turističko nasilje. Iako su skoro sve bolje plaže, žala i vale zauzete ima puno onih za koje bi reka ka da nikad na njih nije ugazila turistička noga. Tako je čak i na jednome neizbježnome Hvaru. Prije 15 godin kad san kajakon oplovila Hvar naučila san puno o svome otoku i mentalitetu. Prvi kontakt je u 90% slučajeva negostoljubiv, grub, grez. Svi bi mi dilili lekcije kako se vesla i kako nisan dobro učinila ovo ili ono. Vikali bi na mene, zauzimali napuvan stav, muvali se bezveze vamo tamo. Ja bi sila na žalo ili siku, mučala, ništa ne bi pitala. Onda bi posli po ure poslali izaslanika koji će pitat bi li popila kafu. Na kraju, nudili bi me obidon ili večeron, namistili posteju za leć i nosili bi mi kajak tamo di su oni mislili da ga je najpametnije stavit. Tako je i sada. Idemo se malo odmorit, izletimo na kojo žalo onda ti ih evo. ”Ne jidri se tako nego ovako. Proće van SNAV, napravit ogromne valove i bacit će vas gori u bore…Ja san jedrija u Mornara prije 70 godin, ti vaš katamaran je čudo brz.. znan ja…” Reka bi po njima da se cila Dalmacija odgojila na ”hobie catu”. Onda opet oni isti nastavak, ka šta nan je reka Petar Tudor ”Ma nemojte poć ća, meni će bit draže da ostanete, evo van kjuči od kuće jer ja moran poć u Brusje, uzmite barenko štako za se pokrit, ma kako ćete tako u šator…nikidan su bili ode u Stinivu jedni Njemci sa gliseron, njih šestorica. Večerali su u mene, ali nisu se mogli vratit jer je zapuvala jaka tramuntana, pa su morali spavat vanka onako, bez ičega, u majice kratih rukavi. Ja to nisan moga gledat pa smo in rekli neka spavaju gori u nas..sutra su tili platit, ma šta će platit čovik koji je u nevoji, ko bi moga zaspat i mislit na njih..”

Mi smo namistili šator za noć, zapuvala je bura i naš se čador cilu noć opasno tresa. Izjutra, oko sedan uri, iz Hvara dolazi nan motoron kafa i marenda . Donili su nan je moj tajo i naša engleska seterica Gala. To se zove logistika .Po burinetu letimo put punte Pelegrina i onda na Paklene otoke, točnije na Sveti Klement di Pjerino, moj prijatelj iz ditinjstva drži restoran ”Dionis”, meni, radi ambijenta, famozan. Ne podnosi paparace i sve šta s tin gre. On od svih negativnosti turizma pokušava napravit vic. Tako je nikidan jedna dobro pijana gošća zaboravila postole i išla ća bosa. Točnije, bile su to jedne fine nježne štiklice, poznatog dizajnera, broj 43. Taman Pjerinov broj. Stale su mu ka salivene. Takvi je cilu večer služija spizu a gosti su padali po podu od smija. Ali Pjerino zna imat i tužnih momenata. Kućnoga ljubimca, jednoga maloga pilića od fazana puno je zavolija. Mali Pi-pi je umislija kako mu je Pjerino mama i nikako se nije odvaja od njega. On bi ga vraća materi ali dok bi doša do kužine Pi-pi je već bija tamo prije njega. Fazanić mu je prominija navike. Inače se ne budi prije jedanajest, a radi maloga he već oko osan uri kleča oko masline i vadija iz zemje male crviće. Ali jednoga dana mali je Pi-pi umra. A mogla je ispast bajka.

Leave a Reply

Copyright © 2017 Ultra Sailing Novosti – vodič za jedrenje u Hrvatskoj. All Rights Reserved Ultra Sailing. Designed by Dencro d.o.o.